Superdomaćin u fokusu: ispunjavanje doma životom nakon gubitka

Superdomaćin Merijen se iznenada našla sama u kući koju su ona i njen pokojni suprug zajedno renovirali. Da bi ponovo „stala na noge“, pokrenula je sopstveni posao tako što je otvorila vrata svog doma u Kaliforniji gostima iz celog sveta. Svojim rečima nam je ispričala kako je ugošćavanje dalo novi smisao njenom životu i šta znači biti preduzetnica:

Bio je dobar osećaj ponovo se vratiti u život, i da ljudi ponovo dolaze u kuću.

Kada sam izgubila Majka, osećala sam ogroman gubitak i prazninu. Otišao je na operaciju koja je trebalo da bude rutinska, u maju 2017. ali je došlo do komplikacija i nije je preživeo. Četiri dana pre toga smo proslavili 26. godišnjicu.

Moja kćerka se preselila kući da bi bila sa mnom. Skoro godinu dana kasnije se odselila i odjednom sam ostala sama u kući.

Ne sećam se konkretnog slučaja ili razloga zbog kojeg sam počela da ugošćavam. Samo mi se javila ideja. Onda sam u septembru 2017. godine otputovala kod prijatelja u Oregon i rezervisala sam smeštaj na Airbnb-u. Domaćin je bio divan momak i objasnila sam mu šta se desilo. Pala mi je na pamet ideja da bih i ja možda mogla da počnem da ugošćavam.

Nakon muževe smrti nije više bilo njegove penzije pa su mi prihodi bili znatno manji. Radim kao nastavnik, pisac i baštovan. Prosto, nisam mogla da se usredsredim.

Zamišljala sam da je Airbnb izvor lake zarade. Ali to je posao. Kao žena koja živi sama, bila sam zabrinuta za svoju bezbednost. Kupila sam brave za sobe za goste i svoju sobu, ali mislim da sam zaključala svoja vrata samo jednom, kad se jedan čovek prijavio vrlo kasno noću. Jedan moj prijatelj koji je i sam domaćin, predložio mi je da napišem opis svog doma kako bih privukla ljude kakve želim i do sada je to funkcionisalo. Možda je naivno, ali zaista verujem da su ljudi uglavnom dobri.

Ugošćavanje je na neki način učinilo da ne budem pustinjak. To je bio razlog što sam morala da kuću održavam čistom, razlog da budem hrabra. Na neki način, moraš da staneš na noge. Sve su to dobre stvari.

Setim se Majka svaki put kad neko uđe u kuću. To me rastuži, ali mi istovremeno daje snagu.

Voleo je da radi u ovoj kući. Bio je stolar. Kada smo kupili kuću 1995. bila je ruševina i trebalo je renovirati, a on je pretvorio u divno mesto za život. Osećam njegov duh na neki način, njegovu energiju kada ljudi dođu u kuću, primete drvenariju i oduševe se.

Osećam se veoma ponosno. Osećam tako u ime oboje. Divno je što to mogu da podelim sa drugima.

U početku, rekla bih gostima da sam nedavno izgubila muža. Onda, malo po malo, to više nije bila prva stvar koju sam govorila.

Vrlo sam zahvalna što sam imala takve goste. Pošto živim u Santa Monici, želeli su da idu na plažu, na pristanište i da posete Venis, pa ih nisam često viđala. I dalje mi je trebalo puno prostora i tišine, pa mi je to savršeno odgovaralo.

Povremeno bismo ćaskali uz kafu ili sedeli na ljuljašci na terasi sa čašom vina i povetarcem sa okeana. Bilo mi je izuzetno prijatno da razgovaram sa nekim gostima. Koliko god to zvučalo kao kliše, to je bio podsetnik da život ide dalje.

Jedan gost mi je bila mlada devojka. Nisam rekla da je Majk preminuo, ali možda je primetila njegove slike po kući. Rekla mi je da je izgubila momka u nesreći pre nekoliko meseci. I tako sam se našla u neverovatnoj situaciji u kojoj sam mogla da joj pružim ne samo udobnost svog doma, nego i priliku da priča o svom gubitku s nekim ko je razume. A ona je meni bila neko sa kim sam mogla da razgovaram o Majku. Imale smo nešto zajedničko, što je bila neverovatna slučajnost. Nakon toga smo razmenile još nekoliko poruka. Možda se vrati a možda i ne, ali nakratko su se naši životi povezali.

Kao domaćini delimo prostor, ali ponekada je to mesto gde delimo mnogo više.

Otvaranjem svog doma, uspela sam da pružim sve od sebe iako sam bila na kraju snaga.

Sada imam svoj posao. I zaista bih mogla da kažem puno toga o tome kako je biti svoj gazda i imati potpunu kontrolu nad tim kako vam se život razvija. To je pravi osećaj moćne žene koja vodi svoj posao.

Nekome može da zvuči čudno, ali ima nečeg svetog u dočekivanju stranaca. Kao domaćini, služimo kao vodiči umornim putnicima. A kada smo povređeni, patimo i osećamo se usamljeno, ta komunikacija i povezanost na neki način leče.

Fotografije nam je ustupila Merijen